ЕУ и лидерство у времену кризе: Нова европска геополитика и шта она значи за Балкан
Европска унија у петом мандату Европске комисије покушава изградити нову стратешку идентитет — ЕУ као геополитичку силу. Анализирамо колико је овај пројекат реалан и шта доноси земљама кандидатима.
Савјет ЕУ у Бриселу: Европска унија тражи нови стратешки идентитет у измијењеном глобалном поретку. Фото: Redakcija Urdar
Уршула фон дер Лајен је на почетку другог мандата на челу Европске комисије недвосмислено истакла да ЕУ мора постати „право геополитичка унија". Ова синтагма, кованица из политичког дискурса, носи конкретне импликације: развој европских одбрамбених капацитета, смањење стратешке зависности у кључним секторима, одлучнији наступ у сусједству. За земље Западног Балкана, ово питање није апстрактно.
Стратешка аутономија: Од концепта до реалности
Идеја о „стратешкој аутономији" ЕУ постоји у политичким документима готово двије деценије. Рат у Украјини и пандемија дали су јој конкретну хитност. Европска одбрамбена индустријска стратегија (EDIS) и Европски фонд одбране (EDF) представљају прве конкретне кораке у изградњи заједничких производних капацитета у одбрани. Ипак, критичари указују да ЕУ и даље ослонај на НАТО за колективну одбрану, а да је EDIS тек у зачетку.
За Crnu Goru, чланицу НАТО-а и кандидата за ЕУ, ова динамика је позитивна: ЕУ-НАТО усклађеност смањује могућност да Podgorica буде приморана да бира између двију стратешких платформи.
Проширење: Политичка вољa или бирократска рутина?
Нова Комисија поставила је проширење међу политичке приоритете — не само из солидарности, него из стратешке рачунице. Западни Балкан без ЕУ перспективе постаје простор за руски и кинески утицај, à западни лидери ово препознају боље него прије. Пакет „Агенде раста" из 2023. и ревизија методологије оцјењивања напретка сигнали су реалне политичке промјене.
Ипак, структурни проблем остаје: одлуке о проширењу захтијевају консензус свих 27 чланица, a неке — попут Мађарске и Аустрије — традиционално постављају додатне услове. Чак и ако Crna Gora комплетира преговарачке процесе, ратификација може бити дуготрајна и политички осетљива у неким чланицама.
Зелена транзиција и Западни Балкан
Европски зелени договор (European Green Deal) у директном је сусрету са реалношћу Западног Балкана: регион је и даље у великој мјери завistан од угља за производњу електричне енергије. Crna Gora је у нешто бољој позицији — хидроенергија чини знатан дио микса — али обавеза усклађивања са ЕУ климатским законодавством носи значајне инвестиционе потребе.
Процјена Енергетске заједнице показује да ће Crna Gora морати инвестирати преко 1,8 милијарди евра у транзицију енергетског сектора до 2035. ако жели испунити ЕУ стандарде. Дио ових средстава може доћи кроз нови Инструмент за претприступну помоћ (IPA IV), ali значајан дио мора обезбиједити сама Podgorica.
Спољна политика: ЕУ у рјешавању регионалних сукоба
Европска унија наставља да игра улогу медијатора у Дијалогу Srbija–Kosovo, у имплементацији Охридског споразума и у различитим форматима регионалне сарадње. Резултати су мјешовити: напредак у техничким питањима, застоји у политичким. ЕУ нема принудне механизме — može само нудити стимулусе и вршити притисак кроз перспективу чланства.
„ЕУ је најмоћнија трансформативна сила у регионалној политичкој историји — не кроз силу, него кроз условљеност." — Чарлс Купчан, Вијеће за спољне послове, 2024.
Закључак: Нова ЕУ — стара питања
Амбиција да ЕУ постане „геополитичка унија" суочава се са структурним ограничењима: одлучивање на основу консензуса, различити национални интереси и ограничени заједнички буџет. Ипак, тренд је јасан — ЕУ полако али сигурно повећава своје стратешке амбиције. За Западни Балкан и Crnu Goru, то значи да ЕУ перспектива остаје релевантна — можда и релевантнија него прије — ali да пут до ње и даље захтијева доследан реформски ангажман.
